Србија припрема нови закон којим би радна пракса младих први пут била јасно уређена, уз обавезан уговор, ментора, ограничено трајање и новчану накнаду. Нацрт је тренутно у процесу усаглашавања са Европском комисијом, пише Блиц.
Годинама је радна пракса у Србији била својеврсна сива зона. Млади су након школовања често прихватали различите облике стручног оспособљавања како би стекли прво искуство, али су притом неретко радили без накнаде и јасне правне заштите.
Нови Нацрт закона о радној пракси требало би да промени такву праксу. Циљ је да се прецизно дефинише шта радна пракса јесте, која права има практикант и које обавезе преузима послодавац.
Нацрт је један од елемената повезаних са европским стандардима у области радних права, а његово усаглашавање са Европском комисијом још траје.
Шта доноси нови закон о радним праксама?
Најважнија промена јесте увођење уговора о радној пракси.
Тим уговором требало би да буду јасно дефинисани услови ангажовања, права и обавезе практиканта и послодавца, чиме би се спречило да млади буду ангажовани као практично бесплатна радна снага.
Радна пракса би се разликовала и од волонтирања и од класичног радног односа. Била би намењена првенствено стицању практичних знања и вештина код послодавца, уз обавезно менторство.
Пракса би трајала најмање три, а највише шест месеци, чиме би требало да се спречи вишегодишње задржавање младих на различитим облицима „праксе“ без могућности преласка у радни однос.
Ко би могао да буде практикант?
Према нацрту, статус практиканта имали би млади који имају најмање 15, а највише 30 година и немају претходно радно искуство у занимању за које обављају праксу.
Послодавац би морао да обезбеди ментора који прати рад практиканта и помаже му да стекне конкретна знања и компетенције.
По завршетку праксе предвиђено је и издавање сертификата о стеченим компетенцијама, што би младима требало да олакша доказивање искуства приликом каснијег запошљавања.
Колико би била плаћена радна пракса?
Једно од најважнијих питања током припреме закона била је висина накнаде.
Након преговора представника државе, синдиката, послодаваца и организација цивилног друштва, у нацрт је уграђено решење према којем би практикант требало да добија најмање 60 одсто нето основне зараде за исти или сличан посао код тог послодавца.
Поред накнаде, предвиђено је и плаћање доприноса за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање.
Управо око висине накнаде било је највише неслагања. Синдикати су оценили да би накнада требало да буде већа, док су послодавци указивали на трошкове које би нова правила представљала, посебно за мала и средња предузећа.
Кровна организација младих Србије раније је заговарала накнаду од 80 одсто зараде, али је прихваћено решење од 60 одсто.
Зашто се уводи нови закон?
Један од главних проблема који закон покушава да реши јесте такозвани зачарани круг неискуства.
Млади након завршетка школовања често не могу да добију посао јер немају искуство, док искуство не могу да стекну без првог ангажмана.
Уређена радна пракса требало би да послужи као мост између образовања и првог запослења.
Идеја је да млади током ограниченог периода стекну конкретна знања, раде уз ментора и добију доказ о стеченим компетенцијама, уместо да годинама остану у статусу практиканта.
Шта послодавац неће смети да ради?
Ако закон буде усвојен у предложеном облику, послодавац неће моћи да ангажује практиканта мимо прописаних правила.
То значи да би за радну праксу морао да постоји одговарајући уговор, а практиканту би припадала прописана новчана накнада и одговарајућа заштита.
Предвиђене су и новчане казне.
За послодавце који ангажују практиканта без уговора или без накнаде предвиђена је казна од 10.000 до 300.000 динара, док би одговорно лице могло да буде кажњено са 5.000 до 50.000 динара.
Радна пракса неће бити исто што и приправнички стаж
Важно је разликовати нову радну праксу од приправничког стажа.
Нацрт посебно раздваја радну праксу од дуалног образовања и обавезних стручних пракси које се реализују у оквиру образовног система.
Радна пракса би била организована код послодавца и усмерена на стицање практичних знања и вештина за одређено занимање.
Истовремено, не би требало да постане замена за редовно запослење.
Управо због тога је ограничено њено трајање, а предвиђена су и правила о накнади и менторству.
Шта траже синдикати, а шта послодавци?
Током израде закона било је више различитих ставова.
Синдикати су упозоравали да прениска накнада може да доведе до тога да послодавци практикантима замене редовно запослене раднике.
Организације младих залагале су се за већи ниво накнаде, укључујући предлог од 80 одсто зараде.
Послодавци, посебно представници малих и средњих предузећа, тражили су да се размотри могућност пореских олакшица или државних субвенција како би лакше поднели трошкове нових обавеза.
На крају је постигнута сагласност око накнаде од 60 одсто нето основне зараде, а тај предлог је уграђен у нацрт.
Где је сада закон?
Нацрт закона још није коначно усвојен.
Према информацијама Министарства за рад, јавна расправа одржана је од 28. новембра до 18. децембра 2025. године, а предлози су разматрани на Радној групи крајем децембра.
Социјално-економски савет разматрао је нацрт у марту 2026. године, након чега је постигнута сагласност социјалних партнера о висини накнаде.
Нацрт је 19. марта 2026. прослеђен Европској комисији на коментаре.
Коментари Европске комисије стигли су у Министарство 4. јуна, након чега су прослеђени експертима из Грчке који учествују у Твининг пројекту усмереном на унапређење услова рада и припрему Србије за учешће у ЕУРЕС-у.
Сада предстоји даље усаглашавање текста са коментарима Европске комисије.
Када би закон могао да почне да се примењује?
За сада није могуће прецизно рећи када ће закон ступити на снагу, јер његов текст још није коначан и процес усаглашавања није завршен.
Министарство је, међутим, навело да је доношење закона приоритет у стратешким документима Владе Србије.
Тек након завршетка усаглашавања, усвајања закона и одређивања рокова за његову примену биће познато када ће нова правила почети да важе.
Шта то значи за младе?
Ако предложена правила буду усвојена, млади би први пут имали јасно дефинисан оквир за радну праксу.
То би значило да пракса не би требало да буде само ставка у биографији без конкретних права, већ формализован период учења и рада који подразумева:
- уговор са послодавцем;
- ментора;
- ограничено трајање од три до шест месеци;
- новчану накнаду од најмање 60 одсто одговарајуће нето основне зараде;
- плаћање доприноса за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање;
- сертификат о стеченим компетенцијама.
За послодавце, са друге стране, закон би донео нове обавезе и трошкове, али и јаснија правила за ангажовање младих који тек улазе на тржиште рада.
Највећа промена требало би да буде управо у томе што би се јасно раздвојила квалитетна радна пракса од неплаћеног рада. Ако закон буде усвојен у предложеном облику, млади више не би требало да буду у ситуацији да бирају између рада без накнаде и одбијања праксе која им је потребна за прво запослење.
Извор: бизпортал.рс