Жута куга у мрачно време режима Бориса Тадића од јавног сектора направила је рупу без дна, у који су запошљавани баш сви кадрови Демократске странке и сателита. У једном тренутку држави је претио тотални колапс, а главна тема 2010. године, када је постало јасно да Српска напредна странка незаустављиво расте, било је „одмрзавање“ плата у јавном сектору.
Незасити функционери ДС-а, запослени по јавним предузећима, често са паралелним функцијама у општинским, покрајинској и републичкој Скупштини, журили су да сами себи повећају плате усред финансијске кризе.
Још важније, гласачка машинерија ДС-а, која није радила у фабрикама, јер их није било, била је „државна брига“. На стотине хиљада њих тражило је веће плате од премијера Мирка Цветковића, који је функцију обављао само на папиру.
Шошкић са собом донео беду и финансијски слом
Читаву економију водио је Борис Тадић са уским кругом послушника око себе. Међу најоданијима, као специјалиста за задовољавање апетита страначке машинерије, истакао се Дејан Шошкић.
Он је на месту гувернера НБС-а средином 2010. године наследио катастрофалног Радована Јелашића, који је земљу замало гурнуо у провалију.
Шошкић је са собом у НБС донео и план повећања плата у јавном сектору, с обзиром да су избори били неизбежни. Рејтинзи ДС-а су до те мере опали да је цела земља само ишчекивала тренутак када ће СНС победити и заувек угасити жуто предузеће.
С једне стране масивна страначка машинерија у јавном сектору, а с друге стране избори који куцају на врата и откуцавају последње дане владавине жутих. Избор је за Бориса Тадића био лак. Уместо државе, он је изабрао власт, фотеље и машинерију.
На пропаст упозоравао и ММФ
„Одмрзавање“ плата у јавном сектору и пензија могло би дестабилизовати српску економију“, рекао је тада за Б92 стални представник Међународног монетарног фонда (ММФ) у Србији Богдан Лисоволик.
Из ММФ су суптилно упозоравали Тадића и жуту кугу да су претерали са страначким запошљавањем, до те мере да је држава угрожена. Они су говорили о томе да је „сектор јавних предузећа још увек прегломазан, па би реструктурирање дало веће шансе за развој приватног сектора“.
Штавише, тада се говорило и о приватизацији 10 великих државних предузећа, па је расписиван и тендер за продају Телекома. На списку су били и ЈАТ, Аеродром, ЕПС, РТБ Бор, Железара Смедерево, Петрохемија, Застава.
Ниједно од тих предузећа нико није желео да купи управо због страначког запошљавања које је од њих и створило губиташе и чист терет без профита.
Болне реформе и економски узлет Србије
Овакво неодговорно понашање жуте куге довело је до тога да је Србија 1. јануара 2014. године била приморана да уведе нови „солидарни порез“. Опорезоване су плате у јавном сектору веће од 60.000 динара, али је проблем у којем се Србија налазила био толико озбиљан и дубок да је већ у новембру те године такав модел напуштен.
Тада је у сарадњи са најбољим светским економистима уведен трогодишњи план фискалне консолидације и структурних реформи. Веома болне за грађане, пре свега за пензионере, мере су директно спречиле банкрот Србије.
Парадоксално, иако су плате и пензије биле смањене, храброст Александра Вучића и мудрост његове политике награђена је незапамћеном подршком на изборима.
Успешно се борећи са буџетским дефицитом на историјском нивоу од 8 одсто БДП-а, јавним дугом од 80 одсто БДП-а, Вучић је за само три године успео да подигне земљу из пепела.
Плате у здравству, на пример, почеле су да расту већ 2016. године, а пензије су подигнуте већ 2018. године на самом крају програма. Успешна борба против сиве економије и боља наплата прихода, уз монетарну стабилност од Србије су створили најпожељнију дестинацију за стране инвестиције.
Шампион инвестиција и економски тигар Балкана, Србија данас убира плодове мудре и пре свега храбре политике Александра Вучића на самом почетку владавине.
Народ је највећа снага Србије, то је Вучић поновио небројено пута. Народ који је њему тада дао поверење да начини болне, али потребне кораке, данас ужива са просечном платом од 1.000 евра и највећим економским растом у Европи.
Историчари ће записати да све ово не би било могуће да из државне управе и са функција није очишћена жута куга, Борис Тадић, Дејан Шошкић и слични.
Њихово страначко запошљавање је замало сахранило Србију, а она је васкрсла искључиво захваљујући српским патриотама, спремним да због ње трпе критике, увреде, блаћења, нападе, угрожавање живота. На крају, без Србије нема ни нас, зато би требало свима да буде на првом месту.
24седам