Био сам још мало дете када нас је једног дана, у основној школи у Менеменију коју сам похађао, учитељ питао о нашем породичном стаблу и нашем пореклу.
Одговорио сам му да не знам много о свом деди, који је био партизански херој и који се борио против нацизма у планинама северне Грчке, али и Србије, а чија судбина до данас није позната…
Тада ми је учитељ, видно дирнут, рекао:
„Знаш, Христосе, за хероје попут твог деде, у Београду постоји један клуб који је своје име посветио управо њима. Његово име је: Партизан Београд.“
Током година, када сам већ био један од водећих људи навијачког покрета ПАОК-а, преко италијанског часописа Супертифо ступио сам у контакт са својим будућим братом и пријатељем, Урошем Рајковићем.
Наши ставови су се поклапали, а његов изузетан карактер освајао те је од првог тренутка.

То је био веома тежак период за ПАОК и за све нас који смо били његови навијачи. Поред неправде коју смо доживљавали од стране естаблишмента из Атине, морали смо да се суочимо и са унутрашњим поделама и затвореношћу коју је изазивао отворени сукоб који смо имали са тадашњим председником ПАЕ ПАОК-а.
Контакт са иностранством, а у овом конкретном случају са једном тако снажном и динамичном навијачком заједницом као што су Гробари, деловао је као прилика да превазиђемо сопствене проблеме и направимо искорак напред, стварајући потпуно нову ситуацију…
Управо је то био тренутак у којем је почела да се отвара једна потпуно нова перспектива.
То је било довољно.
А када сам видео да носе и црно-беле дресове, одмах сам их заволео и сместио у своје срце.

Почетна мотивација:
Потреба да се искажу мишљења која су била „ућутана“ и од стране власти — која је, подразумева се, контролисала све, укључујући и штампу — и од стране различитих администрација нашег удружења током година, једноставно зато што нису служила њиховим циљевима.
Ни под којим околностима није било политичких или идеолошких (у ужем смислу те речи).
Није било класних, друштвених или других ограничења. Људи из свих друштвених класа и свих политичких опредељења могли су да учествују, и заиста су то чинили активно; међутим, таква политичка уверења су увек држана на одстојању, јер смо јасно ставили до знања да новој арени коју смо желели да створимо неће бити дозвољено да се користи као платформа за изражавање таквих уверења.
Позитивна предиспозиција и повољни услови засновани на историји балканског региона, пореклу и симболима ПАОК-а, који оживљавају Византију; заједничким бојама два клуба, које, ма колико благе, уносе осећај познатости
Православна хришћанска традиција и њене вредности, али пре свега њена филозофија, која се првенствено фокусира на ПОКОРНОСТ.

Наш приступ, дакле, био је заснован на вредностима које истински навијач заправо негује, а пошто нам је протекло време доказало да те вредности заиста постоје, наш крајњи циљ био је да остваримо трајно признање и за сам пројекат и за нас лично.
Другим речима, првенствено смо процењивали да ли смо заиста компатибилни као појединци, да ли имамо хемију да функционишемо као тим и да ли можемо кроз своје поступке показати своја начела и вредности, и као људи и као навијачи.
На основу ове стратегије, круг контаката је у почетку био веома мали (ја и неколико пријатеља из језгра групе Паока) и Урош са својим пријатељима из језгра групе Гробари…
Био је то намерни избор с наше стране да на овај начин наставимо са повезивањем, пошто је Урош дугогодишњи члан Партизановог покрета, али не и вођа, као што сам ја био у то време, управо зато што смо морали да покажемо вредности које воде ка потомцима кроз дела, а не речи. Другим речима, нисмо покушавали да ‘наметнемо’ идеју братства ни под којим околностима, јер би то било узалудно и бесмислено.
У извесном смислу, замислили смо стварање новог, идеалног друштва које би било толико привлачно да би сви желели да буду његов део.

Ово би очигледно створило проблем у погледу управљања…
Стога смо сматрали да би било пожељно усмерити се ка моделу контролисаног ширења у погледу стопе прилива долазећег становништва, како га не бисмо изложили ризику због понашања оних који би… постепено га окружили…
Мали или велики догађаји ојачали су ову заједницу, која је доказала да може да издржи…
У игри је много фактора. Довољно је рећи, на пример, да српска породица, када дође на одмор на грчко полуострво, грчки држављанин мора да потпише изјаву о одговорности у локалној полицијској станици у којој наводи да их је позвао и да се обавезује пред грчком државом да породица не долази да ради илегално или да се трајно нелегално не задржава у Грчкој…

Исти феномен се дешавао и на другој страни, са бескрајним редовима у српском конзулату у Солуну, јер је виза била потребна чак и само за прелазак границе.
Сада су наши пријатељи, партизани, имали коме да се обрате за помоћ, и ми смо могли учинити исто.
Управо тај процес, али пре свега осећање да „не улазим у непријатељску, сумњиву или чак једноставно равнодушну земљу“, већ у пријатељску земљу са људима спремним да ми помогну ако затреба, истакло је највећу заједничку врлину коју су делела оба народа.
Част, која је такође најчешћи начин да неко стекне лошу репутацију…
Ово је изазвало велико осећање еуфорије, великодушност чак и када је оно што је дато потицало из сопствених скромних ресурса (Осећали сте нешто што не може свако да осети… Понос на ништа? То би могао рећи неко ко то није осетио, али не и онај ко је то доживео).
Јер је стварност показала да за свако добро дело које си пружио, друга страна је покушавала да ти узврати много пута више!
Можда је ова еуфорија чак довела до идеализације, „освећења“ једне стране од стране друге, што је изазвало велики излив и распрострањен дух братства…
У том процесу су многи спортски догађаји служили да учврсте и обнове овај однос, а врхунац је била кошаркашка утакмица Црвена звезда–ПАОК одиграна 2006. године
Иако је било десетина заједничких путовања на утакмице у Европи, подбуњивање заједничких ривала, итд., и, шире гледано, догађаји који су били невиђени и јединствени, а који су с једне стране привукли пажњу навијача, а с друге нам омогућили да се забавимо.Као што су ови:
Сви смо се добро слагали са својом браћом и сестрама, и то је било очигледно спољашњем свету…
У суштини, стигли смо до тачке када више не говоримо о једноставном братству, већ о стварању заједнице у оквиру ширег друштва у којем сви живимо као грађани света, са утицајем на готово сваки аспект живота. Од начина на који вас третирају у ресторану у Немачкој када идете да једете са породицом или пријатељима, па све до венчања у Аустралији на којима учествују чланови породица навијача оба тима.
Од „специјализације“ туристичких и угоститељских професионалаца, на пример у Халкидикију,
до најсмелијих предузетничких подухвата у обе земље.
Од опипљивих демонстрација солидарности кроз прикупљање средстава или хуманитарну помоћ након природних катастрофа, ратова и непредвидивих догађаја, до заједничких летњих кампова за децу навијача оба тима.

Од додатних прихода за два клуба, (улазнице, роба, ТВ претплате) – које и даље остају јавна акциона друштва – до прихода које два града остварују од промета насталог путовањем између њих, суме која никако није занемарљива када се израчуна годишње.
Ово никако није мала ствар, имајући у виду да покрет навијача Паока, провела је половину тих 63 године – од 1963. године, када је први навијачки клуб Паока званично основан у Неаполију – у побратимству са навијачима Партизана.
*Правила и границе. Ми не експлоатишемо, не вређамо, не откривамо, не понижавамо и НИКАДА се не издајемо нити напуштамо једни друге.
*Мој највећи страх је некада био, и још увек јесте, да ће неко у неком тренутку неморално искористити све ово. Да то не искористе. Да не падне у погрешне руке…
И наравно, не мислим на случајеве јефтиног профитерства које сам недавно доживео, као што су: шал из бутика ПАОК-а који се продаје за 12 евра у продавници на аеродрому у Солуну, и шал очигледно лошијег квалитета са натписима „ПАОК“ и „Партизан“ који се продаје за 28 евра и распродаје се као алва, већ на много озбиљнијим питањима која би могла да се појаве.
Управо због тога, кад год добијем прилику да говорим, сматрам својом дужношћу да се обратим млађим присталицама оба тима и подсетим их како и зашто се све то догодило…
Наша очекивања су јасно превазиђена, и наравно, ја сам на то веома поносан.
Никада нисмо замишљали да ће то прерасти у нешто тако велико.
нсузиво.рс

