Забрана запошљавања у јавном сектору на снази је од 2013. године, иако је првобитно обећано да ће она трајати само две године.
У међувремену је најављено да ће се забрана спроводити до 2026. године.
Ова мера смањила је мотивацију за запошљавање у институцијама (нарочито код жена и младих), али и код свих осалих запослених у пореској управи, инспекторатима и другим јавним службама (здравство, просвета, култура, социјална заштита), показује Извештај о стању радних права у Србији за 2023. годину, преноси Нова економија.
Аутор извештаја Бојан Урдаревић рекао је да директне негативне последице забране запошљавања никада званично нису забележене – јер ниједна инситуција или тело није понудило анализу која се бавила дефектима овог потеза.
„Сваки економиста ће вам рећи да су у питању уштеде новца. Ми не видимо шта се ту променило, колико се уштедело и по ком основу је та мера и даље на снази. Последице су катастрофалне за мотивацију за рад у јавном сектору, где је просек година (запосленог) преко 50, што је језиво јер је то сектор који носи друштво“, казао је Урдаревић на представљању извештаја.
Додао је да су просвета, социјална заштита и здравство управо сектори који су „стуб друштва“ и да је забрана од 2013. године довела до демотивисања једног дела радника да конкурише за послове у јавном сектору.
„Имаћемо и већ сада имамо велики проблем у сектору услуга, велики проблем са јавним службама и то је један систем који је на дужи рок потпуно неодржив. У међувремену ми прихватамо да радници одлазе у стране земље и да их замењујемо“, рекао је он.
Додао је да је кључни изазов српске привреде управо радна снага.
„Немачко тржиште рада вапи за радном снагом. Њима је потребно око 500.000 радника, па не чуди то што европско тржиште рада све више олакшава приступ домаћим радницима из земаља Западног Балкана. Онда тај дефицит у радној снази земље Западног Балкана морају да надоместе на некој другој страни. У нашем случају то су Бангладеш, Индија, Пакистан“, казао је Урдаревић.
Према подацима Националне службе за запошљавање, у 2023. години је издато 50.000 радних дозвола, али нема података колико је још радника отишло из земље због тога што много њих одлази из Србије преко приватних агенција.
Представница Фондације Центар за демократију Сарита Брадаш указала је на „вртоглаву стопу раста запослености у Србији“. Међутим, како је рекла, тај број расте јер се смањује становништво по узрасту због одласка младих из земље и недовољног природног прираштаја.
„У Србији је у 2022. години било 15,8 одсто младих који имају од 15 до 29 година. У 2022. години из ове земље је само у земље ЕУ отишло око 66.000 људи. Од тог броја, свака трећа особа је млада (од 15 до 29 година). Ја не бих рачунала колико ће странаца доћи да ради овде, ја бих рачунала колико ће младих да оде из земље“, рекла је Брадаш.
Додала је да се и даље не зна који су све узроци дефицита радне снаге у Србији.
„Да ли су узрок томе страни радници који долазе у земљу и који су још мање плаћени, да ли их послодавци узимају зато што имају мање трошкове или је то једна од могућности да се смање трошкови за запослене“, рекла је она.
Уколико је то узрок, како је казала, Србија ће онда наредних година добити још више радника који су обесправљени.
Новинар Нове економије Александар Милошевић казао је да одлазак људи из земље, заправо, позитивно утиче на статистику о запослености.
„Када вам оде радна снага, мањи је корпус људи који улази у стопу незапослености. Онда видите да вама запосленост и незапосленост делују јако добро, а заправо је то једним делом резултат тога што је велики број људи отишао из земље“, казао је Милошевић.
Како је рекао, Србија је у међувремену пристала на неку врсту трговине – „већа запосленост за мања радна права“, која се очитава у дугој историји кршења права на радном месту, што се очигледно толерише.
„Кршења радничких права се стално дешавају. Постоји софтверски систем који омогућава да управа у сваком тренутку зна да ли је послодавац платио доприносе или плате. Међутим, дешава се да фирме одлазе у стечај и да се приликом тога види да фирма није плаћала порезе и доприносе. Како је то могуће? Пореска је видела да се они не уплаћују и тој фирми је то истолерисала“, навео је Милошевић.
Милошевић је додао да су послодавци дужни да заштите како домаће тако и стране раднике.
„Питање је да ли ми као држава желимо да пристанемо на трговину радницима, да ли је то нешто као азијска трговина радницима деведесетих и нешто на шта треба да пристанемо у 2024. години. Питање је да ли треба да пристанемо на то да нам се масовно крше раднчка права како бисмо имали високу запосленост или можемо да ту високу запосленост остваримо и као једна нормална европска држава“, закључио је Милошевић.
021
