Од здања које је у 19. веку задивило просветног инспектора до школе која данас окупља 259 ученика – прича о једној од најстаријих образовних установа Златиборског округа нераскидиво је повезана са развојем Мачката и околних села.
У историји једног места постоје грађевине које су много више од зидова и кровова. Оне чувају успомене на генерације које су у њима стицале знање, одрастале и правиле прве кораке ка будућности. У Мачкату, једну такву причу већ 167 година пише Основна школа „Миливоје Боровић”, једна од најзначајнијих образовних установа овог дела Златибора.
Основана 1859. године, школа се сматра најстаријом у Златиборском округу. Њена историја сведочи не само о развоју образовања већ и о значају који је локална заједница придавала знању у времену када школовање није било доступно на начин на који га данас познајемо.
Школа коју су желели и градили мештани
Прича о школи у Мачкату почиње и пре него што је њена зграда подигнута. Архивска документа из средине 19. века сведоче о настојањима да се у средишту села, уз цркву, изграде школа и зграда за потребе тадашње локалне управе.
У документима из 1850-их година забележена је иницијатива становника Мачката и околних села да се у овом крају изграде важне јавне грађевине. О месту на којем би требало подићи школу и цркву расправљало се неколико година, а коначан план за школску зграду стигао је 1858. године.
Посебно је значајно то што изградњу нису носиле само одлуке тадашње управе. Према историјским документима које је анализирала Надежда Пешић-Максимовић у раду „Стара школа у златиборском селу Мачкату”, и школа и црква изграђене су уз допринос становништва – добровољним прилозима и посебним доприносом. Тако је школа постала и пример заједничког улагања у будућност места.
Здање које је задивило просветног инспектора
Када је школске 1870/71. године Милан Ђ. Милићевић, инспектор Министарства просвете, обилазио основне школе у Ужичком округу, зграда у Мачкату оставила је на њега снажан утисак.
У свом извештају посебно је истакао њену величину и изглед, оценивши да би такво школско здање, с обзиром на своју намену, могло да служи и у Бечу. Овај запис показује колико се мачкатска школа издвајала у времену када су услови за образовање у многим сеоским срединама били скромни.
Стара зграда била је приземна, грађена од чврстог материјала, са два крила и двориштем између њих. Њена организација обухватала је учионице, административне просторије и просторије првобитно намењене становању учитеља. Управо тај податак открива и другачију организацију школског живота у 19. веку, када је учитељски стан могао бити саставни део саме школске зграде.
Посебно занимљив детаљ налазио се на крову. На старим фотографијама забележена је мала дрвена звонара, позната као „кубе”, у којој се налазило школско звоно. Ђаци су је, према историјском запису, звали „звечка”.
Звоно није служило само да означи почетак и завршетак наставе. Његов звук окупљао је ученике, посебно оне који су до школе долазили из удаљених села, и обавештавао их када је време да крену на часове. У времену када сатови нису били уобичајени у свакодневном животу, звоно је имало важну улогу и за ширу заједницу.
Током већих радова на згради 1932. године, звонара је уклоњена, а школа је добила поједина побољшања, међу којима су били електрично осветљење и вода. Ипак, стара зграда задржала је препознатљиву основу и остала значајан траг историје школства у овом крају.
Од 45 ученика до данашњих 259 ђака
Један од најзанимљивијих података из историје школе односи се на број ученика. Иако је Милићевић био задивљен величином зграде, у свом извештају из школске 1870/71. године записао је да је школу похађало највише 45 ђака. Они су, према његовим речима, једва заузимали једно крило здања, док је друго остајало празно, уз очекивање да ће се број становника временом повећати.
Више од век и по касније, школа има знатно другачију слику. Према подацима објављеним поводом обележавања 167. годишњице, у октобру 2026. године школу похађа 259 ученика распоређених у 18 одељења. То је више од пет пута у односу на број забележен у извештају из 1870/71. године.
Историја бележи и другачије периоде.
На почетку школске 1999/2000. године школу је похађало 400 ученика. Иако је данашњи број мањи него пре више од две деценије, подаци показују колико се школска заједница мењала заједно са демографским и друштвеним приликама у Мачкату и околини.
Школа која повезује више села
Значај Основне школе „Миливоје Боровић” не огледа се само у њеној матичној згради. Поред наставе у Мачкату, школа обухвата и издвојена одељења у Шљивовици, Кривој Реци и Горњој Шљивовици.
На тај начин образовање остаје доступно деци из више околних места, а школа наставља улогу коју има од својих почетака – да окупља децу и породице и буде важан део свакодневног живота локалне заједнице.
Управо је то једна од особености сеоских школа: њихов значај превазилази наставу и школске обавезе. Оне представљају места сусрета, сарадње и заједничких активности, а њихово постојање важно је и за очување живота у мањим срединама.
Ко је био Миливоје Боровић?
Име које школа данас носи припада Миливоју Боровићу, рођеном 1918. године, који је и сам био њен ученик од 1924. до 1928. године.
Боровић је био учесник Народноослободилачке борбе и командир Друге златиборске чете. Погинуо је 1943. године на босанском ратишту. Након Другог светског рата школа је добила његово име, чиме је успомена на некадашњег ученика и његову историјску улогу трајно повезана са установом у којој је започео своје образовање.
Традиција која се наставља
Од првих планова за изградњу средином 19. века, преко здања које је привукло пажњу просветног инспектора, до данашње школе са 259 ученика, прича о Основној школи „Миливоје Боровић” сведочи о дугом континуитету образовања у Мачкату.
Њена историја подсећа да школа није само место на којем се стичу знања из уџбеника. Она је и простор у којем се стварају пријатељства, развијају интересовања, преносе вредности и обликују генерације које ће наставити да граде живот свог краја.
Више од 165 година након што су први ученици сели у њене клупе, школа у Мачкату и даље има важну улогу у заједници. Мењали су се број ђака, услови рада и начини учења, али је основна идеја остала иста – да образовање буде темељ одрастања и будућности.
Златиборске вести