Кулминација злочина крвавог октобра 1941, када су у Србији немачке окупационе снаге, пре 85 година, стрељале најмање 10.000 талаца, одиграла се у Крагујевцу и околини.
Према немачким извештајима масакр је почео 19. октобра у селима Маршић, Мечковац и Грошница где је стрељано 422 сељана, а окончало се 21. октобра у крагујевачким Шумарицама, када је у серијском убијању од 7.00 до 14.00 убијено преосталих 2.300 талаца, међу којима 301 ђак.
Тако пише у обзнани мајора Паула Кенига, који је руководио одмаздом: „…за сваког погинулог немачког војника стрељано је 100, а за сваког рањеног 50 становника и то пре свега комуниста, бандита и њихових помагача, укупно 2.300“. Тако је довођење не само одраслих мушкараца већ и 301 основца и гимназијалца и 26 жена пред цеви стрељачког строја оправдао мајор Кениг, у цивилу професор теологије Протестантске цркве и професор државне гимназије „Роберт Шуман“ у граду Цвикау.
Мајор није лагао само о структури већ и о броју жртава, утврдио је, покојни, историчар Станиша Бркић, музејски саветник и коаутор поставке у Музеју 21. октобар, у капиталној монографији „Име и број – Крагујевачка трагедија 1941“.
– У акцији одмазде требало је да Немци стрељају 2.300 талаца и у њиховим документима се каже да су они толико и стрељали. Међутим, руководећи стрељањем, мајор Кениг је извео на стрељање у ова три дана 2.857 талаца: 80 у Мечковцу, 110 у Маршићу, 246 у Грошници, 123 код Централне радионице 20. октобра и 2.298 талаца 21. октобра 1941. – написао је Бркић.
Избегао суђење у Нирнбергу
ПАУЛ Кениг је после злочина у Крагујевцу сукцесивно унапређиван: 1942. постао је потпуковник, а 1944. добио чин пуковника. Жив и здрав дочекао је слом Трећег рајха. Кључни разлог зашто је избегао Нирнберг или изручење Југославији је што је почетком Хладног рата постао сарадник једне од западних обавештајних служби, што му је дало имунитет. Умро је природном смрћу 1968. у Дрездену, никада не показавши кајање.
У Србији се од 2012. званично обележава радно Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату као „спомен на 21. октобар 1941. и крваву јесен 1941. када су немачке окупационе снаге извршиле масовни ратни злочин над цивилима у Крагујевцу и широм Србије“.
– Иако је те јесени у Србији било више случајева масовне одмазде над недужним становништвом од стране немачке војске: у Београду, Шапцу, Краљеву и Драгинцу, стрељање у Крагујевцу уздигло се до симбола свих ових страдања. Неутрални посматрач може поставити питање шта је то што крагујевачку трагедију уздиже изнад осталих. Према мишљењу већине истраживача разлози за то могу бити: начин извршења стрељања, делимично структура стрељаних, реакција у јавности за време рата и однос према крагујевачкој трагедији после рата, све до данашњих дана. Када је реч о начину извршења стрељања историјска је истина да се нигде у Србији није догодило да се само у једном дану, за само седам сати, стреља толико људи – наводи Бркић.
Злочином у Крагујевцу су руководили мобилисани цивили, просветни радници. Ти резервни официри Вермахта су лично чак и бирали жртве.
– Два немачка официра, мајор Паул Кениг, професор теологије Протестантске цркве и капетан Фриц Фидлер, директор школе за високе науке, на срамоту својих професија, ушли су и у крагујевачке школе и са часова истерали ђаке и професоре. Прва мушка гимназија, коју су заузели Немци, радила је у две зграде у Улици Бранка Радичевића. Из једне зграде изведена су по два одељења ђака 7. и 8. разреда, а из два одељења 5. разреда одабрани су крупнији ђаци и прикључени старијим – записао је Бркић.
Foto: Фото Википедија, Музеј 21. октобар
За команданта операције је одређен Аустријанац, генерал Франц Беме, који добија 30.000 елитних војника. Изасланик немачког Министарства иностраних послова послао је у Берлин извештај о 20.000 стрељаних цивила у Србији до 3. децембра 1941. Због губитака од 160 мртвих и 370 рањених у сукобима с устаницима, окупационе власти наставиле су да стрељају и касније до прописане квоте од 39.900 талаца. До 1944. Вермахт је у Србији побио 70.000 цивила у казненим експедицијама и одмаздама.
– Мајор Кениг је имао наредбу да стреља 2.300 људи и он тако извештава јавност и вишу команду. Њему је, као одговорном за спровођење ове наредбе, било важно да не стреља мање од овог броја, а то што је стрељао више могло је да му буде плус у очима претпостављених – закључује Бркић.
Извор: Новости