Српска православна црква слави данас Свете мученике Сергија и Вакха, славу опанчара, пустињских номада.
Сергије и Вакх (латински Сергуис и Баццхус), римски достојанственици на двору цара Максимијана (Марко Аурелије Валерије, савладар цара Диоклецијана, 286-305), пострадали су због хришћанске вере и одбијања да се поклоне римским боговима у Сирији, где је њихов култ успостављен и одакле се раширио по истоку.
Та слава код Срба данас није много раширена, али је у давнини култ био веома поштован и међу православним а и у западној (католичкој) и источној (асиријској, коптској, православној) хришћанској цркви. Данас је и даље жив међу хришћанима Сирије и Либана, где се на данашњи дан за украшавање користе палмине гранчице.
Свети Сергије нарочито је био поштован у сиријском граду Росафу, где је погубљен, који је једно време носио име Сергиополис и у шестом веку био велико ходочасничко место целог истока. Светог Сергија пустињски номади и данас сматрају својим заштитником.
Српска православна црква обележава Срђевдан, како се у народу зове ова слава обућара и опанчара, а Срби сматрају да је тај дан права природна граница између јесени и зиме.
„Свети Тома, седи дома“
Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. Верује се да на тај дан и дивље звери бивају питоме и кротке.
Срђевдан је једна од мањих слава на просторима Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, делова Хрватске. Слава се обележава 20. октобра, односно 7. по Старојулијанском календару, са обавезним паљењем славске свеће и справљањем славског колача.
Колач се носи рано изјутра у цркву, где свештеник са домаћином након обреда ломи колач.
Срђевдан припада славама за које се припрема мрсна храна, изузев ако среда или петак нису дани славе. Свака кућа која слави Срђевдан морала би да има икону Св. Сергија и Вакха. На иконама се Св. Сергије и Вакхо представљају или у обичним тадашњим одорама са крстом и митром, знаком мучеништва, или, ређе, у војничкој опреми са палминим гранчицама у рукама.
Остали славски обичаји разликују се од једног до другог географског простора, као и код осталих слава.
Под царем Јустинијаном (527-565) култ се раширио на запад, нарочито на простору између Драча и Дубровника.
Тамо је према сачуваним подацима, постојало више од 15 цркава посвећених овим свецима. Сам Дубровник је све до 972. године у Св. Сегију и Вакху имао своје светитеље-заштитнике града, пише на веб-сајту посвећеном овој слави- Срдјевдан.орг .
Одатле се слављење Срђевдана ширило у унутрашњост, тако да је ова слава у средњовековној Дукљи била једна од значајнијих. О томе сведочи и црква Светих Сергија и Вакха на Бојани код Скадра, која је и место где су сахрањивани владари прве краљевске династије на територији данашње Црне Горе, дела Босне и Рашке – Војислављевића у 11. и 12. веку.
Према предању, приликом преноса моштију Светог Саве из Трнова, у Милешеву су пренесене и мошти Светих Сергија и Вакха, где је од раније постојао култ ових светитеља, о чему сведоче и њихове фреске из најранијег периода фрескописа у Милешеви.
Услед убрзаних и честих миграција становништва у 19. и 20. веку данашње становништво са Срђевданом као својом крсном славом разбацано је широм простора Балкана, и у већини случајева то су појединачне породице, које су се током времена одвојиле од својих родова. Ретки су примери да на мањем географском простору буде већи број породица које славе Срђевдан. Досадашња истраживања показала су као изузетак село Горобиље код Пожеге у Србији, које још од 18. века има више породица са том крсном славом.
Извор:mondo.rs
