Из штампе је изашла седма књига новинара Драгољуба Гагричића (76) „На стражи завичаја“ (Дуги повратак војводе Петра Бојовића у Нову Варош).
Књига “враћа филм“ на године немара, када су војсковођу Петра Бојовића (1858-1945), учесника шест ослободилачких ратова Србије с краја 19. и почетка 20. века, заборавили и држава и историчари, а најдуже у завичају?
Генерације којима у одрастању није смео да буде узор – откриле су му споменик чак 52 године после смрти, на Видовдан 1997. године. Био је то један је од највећих културно-историјских догађаја у Старом Влаху у последњих осам деценија, а сам белег најзначајнији међу подигнутим у славу и част предака.
– Ово је хроника паланачког менталитета и сукоба са учмалом средином, која је понижавала претке и у којој је група ентузијста, прегалаца и поштовалаца традиције и прошлости, уз велику подршку медија и народа, „ћерала“ власт да ради оно што је одавно требало.
Записи у новинама и казивања актера сведоче о 10. годишњој акцији, од одупирања низу удворичких покушаја – најпре да се спречи објављивање иницијативе у „Златарским новостима“, те да се споменик „извуче из рупе“ (чаршије), скрајне и одува са градског трга, до замки и „глувог барута“ одрођених и однарођених, чамљења скулптуре на талпинама ливнице у Прокупљу, али и спора око освећења споменика – истиче аутор.
На страницама је сабрана грађа како је завичај у минуле три деценијама само у ретким случајевима чувао успомену на војводу Бојовића и ратнике. Уз подсећања да је најзнаменитији Старовлашанин заслужио далеко више, Гагричић пита: „Да ли се војвода вратио међу своје?!“ и са страница опомиње:
– Војводу, опет, заборављамо!? Сви редом: завичај, потомци, историчари, држава… Па како другачије објаснити то што ничим није обележено место родне куће војводе Бојовића у селу Мишевићи, што годинама изостаје друштвена брига или организована активност у неговању културе сећања и обнављању памћења. Програми обележавања датума и догађаја су пртени или чиле, уз често отаљавање посла и импровизације, а вапаји за поправке плоча постамента споменика и садњу цвећа губе се у таласу моралног срозавања и површности политичке и културне свакодневнице.
С друге стране, доле у Београду, наши земљаци ништа не чине да један документарно-играни пројекат, кроз реконструкцију догађаја, архивску грађу и мишљења историчара – осветли пут војводе од златарског чобанчета и турског роба до стратега и команданта у биткама које су донеле славу српском оружју и слободу поробљеном народу. Ни после толико година војвода нема биографа, а они који су се латили пера – прескакали су поједине одлуке и тренутке живота или их остављали у маглама времена.
У књизи скромног обима (140 страна) укратко је приказан животни и ратнички пут Бојовића, са 46 година проведених под заставом отаџбине и 41 одликовањем. У 87. години живота ратника су понизили ослободиоци за чију се будућност борио, сахрањен је без почасти, држава и Војни музеј одбили су да преузму заоставштину, па је скривана и развлачена?!
Исправљање неправде
– Зашто је потребна оваква књига? Да нас подсети о животном путу и страшној судбини великог српског ратника, да исправи неправду, да војводу врати на пиједестал који заслужује, да поручи савременицима да дела морају бити јача од једноумног идеолошког мрака – истиче у рецензији Миломир Краговић, београдски књижевник и новинар.
ПП Медиа