У порти Цркве Светог пророка Илије у суботу је свечано обележена 108. годишњица ослобођења Бајине Баште и простора некадашњег Рачанског среза од аустроугарске окупационе власти. Тридесет први октобар 1918. године један је од значајних датума у историји овог краја, јер је означио завршетак вишегодишњег страдања и ратних разарања за његове становнике.
Свечаност су организовали Општина Бајина Башта и Црквена општина Бајина Башта. Након помена јунацима из Првог светског рата, који су служили свештеници Црквене општине, делегација Општине Бајина Башта положила је венац на гроб Евелине Хаверфилд, велике шкотске хуманитарке и добротворке која је свој живот посветила помагању српском народу.
Програм је настављен у парохијском дому Цркве Светог пророка Илије, где је професор историје Марко Ковачевић одржао предавање посвећено животу и хуманитарној мисији, британске добротворке, која је својом племенитошћу и несебичном помоћи српском народу оставила дубок и трајан траг у овом крају.
Професор Ковачевић говорио је и о историјским околностима и значају ослобођења Рачанског краја, као и о размерама страдања његовог становништва током Великог рата. Његово обраћање поводом 108. годишњице ослобођења Бајине Баште преносимо у целости:
Драги наши суграђани,
Сабрали смо се данас испред овог споменика, у овај суботњи дан, како бисмо одали помен нашим прецима који су жртвовали своје животе у борби за слободу и опстанак наше државе и нашег народа. На данашњи дан, 31. октобра пре 108 година, ослобођени су простори тадашњег Среза рачанског од аустро-угарске окупације. За становнике нашег краја то је био завршетак Великог рата, највећег рата у Европи до тада. Рат ће се званично окончати 11 дана касније, 11. новембра, па ће тај дан Европа и свет обележавати као Дан примирја или Дан сећања на ветеране, а наша држава је пре 15 година овај празник уврстила у свој календар празника.
Празници се и успостављају како би један народ сачувао сећање на важне догађаје из своје прошлости, а пре свега на људе који су својим делима и својом жртвом заслужили да не буду заборављени. Неки мудри људи поодавно су рекли да постоје две смрти – једна физичка, када се нечија душа премешта у Царство Небеско, и друга, када нечије дело и име падају у заборав људи. Иако је људски заборав углавном неминован, иако истинска и страшна смрт наступа само онда када човек бива заборављен од свог Творца; нас то не ослобађа обавезе да учинимо све да сећање на заслужне претке не избледи. Важно је да негујемо културу сећања, посебно на људе који су се истакли у Првом светском рату, јер је то начин да очувамо национални идентитет у време опште глобализације. Народ који не сачува своје корене, наслеђене од предака, неће имати светлу будућност.
На простору наше општине за сада постоје само четири места која чувају сећање на војнике и жртве страдале у Великом рату. Ми се сад налазимо у порти цркве Светог пророка Илије, испред надгробног споменика чувеној шкотској хуманитарки, Евелини Хаверфилд, и недалеко од Спомен капије изгинулим ратницима из Првог светског рата. Бронзане плоче за споменик биле су купљене 1940. године са намером да се у центру варошице подигне достојанствено спомен обележје, али је почетак Другог светског рата све то онемогућио. Ни после рата ништа није урађено по том питању, па су ове плоче постављене на капију Цркве 1958. године. Остала три споменика су спомен плоче са именима страдалих у манастиру Рачи (1924) и селу Заовине (1934) и спомен обележје страдалим у Бачевцима (2016).
Ово је прилика да се још једном подсетимо размера страдања човечанства у Првом светском рату. За нешто мање од 4 и по године погинуло је око 10 милиона, а рањено је два пута више људи. Србија је из овога рата изашла потпуно разорена са никада пребројаним губицима који се процењују на око 1,2 милиона људи, што ако је тачно, представља нешто више од 26% укупног становништва. Посебно је тешко страдало мушко становништво у најпродуктивнијем добу од 17 до 60 година са 55 % страдалих. Рат је иза себе оставио 114.000 инвалида и 500.000 деце без родитеља.
Страдало се на бојиштима Цера, Колубаре, Мојковца, Кајмакчалана, али и дуж беспућа албанских планина, у питомим крајевима острва Крфа и Вида, као и у логорима за ратне заробљенике и интерниране цивиле у Аустроугарској монархији и Немачком царству. Због тога су наше жртве расејане широм знаних и незнаних гробова и спомен-костурницама широм Србије, Албаније, Грчке, Туниса, Аустрије, Мађарске, Румуније и Чешке. Нека од тих гробаља су данас, с пуним правом, јако позната као што су Зејтилник, Крф, Видо и Мензел Бургиба. Нажалост, нека гробља су потпуно запостављена, а када ово говорим мислим пре свега на Маузолеј и гробље Јиндриховице у Чешкој, где је сахрањено око 7.100 српских ратних заробљеника и интернираних цивила, страдалих од глади, исцрпљености, хладноће и епидемије пегавог тифуса.
И Срез рачански је једнако тако пострадао. На списковима погинулих и несталих налази се око 2.000 лица. Непријатељ је користио рат да привредно и економски што више исцрпи становништво. Одузимана је пре свега храна, али и сви они материјали који су могли бити употребљени за ратне напоре. Описи Србије 1918. године због тога били су застрашујући.
Зато не чуди што у Извештају о раду у Србији, Америчког друштва за заштиту српске деце, дословно пише: „Голема туга. Свака кућа у црно завијена. Свака је породица дала најмање једног свог хранитеља, а било их је и са 5-6 жртава. Свуда јад и чемер. Око куће све празно и пусто. Зјапе празне куће, одаје, стаје, вајати и качаре. Ни трага од покретног иметка. Остало је само оно што непријатељ није могао однети и уништити. Остала је земља и посрнуле куће без иједне ограде дворишта. Ни крава, ни волова, ни свиња, ни оваца, ни пилежи – ништа живо. На место стаје – згаришта, на место тора коров, на место шуме, шљивара и воћњака – црни пањеви, споменици на томе гробљу негда дивних брестова, букава, храстова, шљива, јабука, крушака и другог. Гола, боса, изгладнела и испијена чељад, бесвесно је дочекала своје спасиоце и немоћна да поред гробља свог иметка и хранитеља искаже ма и зрачка радости.”
И на крају, нешто да кажем и о ослобођењу нашег краја 1918. године. Срећом није било великих борби, па о томе није остало обиље података у војним документима. Наш крај ослободила је Тимочка дивизија из састава II српске армије војводе Степе Степановића. У извештају дивизије, на дан 31. октобра 1918, записано је да су послати извиђачки делови комбинованог коњичког дивизиона у правцу Рогачице, Бајине Баште и Вишеграда. Том приликом у Бајину Башту стигао је коњички вод, коме се 4. новембра придружио 2. батаљон 14. пука. Протеривању окупатора у битној мери допринело је и локално становништо које је српску војску помагало у храни, обавештајним подацима, али и активно – акцијама комитских одреда, који су били присутни на Тари још од краја лета 1917. године. Оно што се зна да је у овом крају дејствовала комитска дружина Захарија Милекића, бившег игумана манастира Раче.
У плану је да се следеће године у Бајиној Башти обележи 160 година од рођења Евелине Хаверфилд и да се на тај начин сагради још један споменик заслужним грађанима из периода Великог рата. Овај споменик не би био исклесан од трошног камена, већ изливен у сећање народа овог краја – да траје довека, истакао је Ковачевић.
Општина Бајина Башта