Српска православна црква и верници 30. јула обележавају празник посвећен Светој великомученици Марини. Иако овај дан није уписан црвеним словом у црквеном календару, Огњена Марија се у нашем народу изузетно поштује и сматра се једним од најпоштованијих летњих празника.
Према народном предању, она спада у ред „огњевитих светаца“. Верује се да је рођена сестра Светог Илије Громовника и да заједно са њим кажњава ватром, сушом и громовима све оне који не поштују њен дан. С обзиром на то да се Огњена Марија сматра заштитницом жена, за овај празник се везује низ строгих правила која ступају на снагу већ уочи самог празника, односно са заласком сунца 29. јула.
У нашем народном календару верске забране почињу оног тренутка када сунце зађе дан раније. Из тог разлога, жене уочи Огњене Марије прекидају све кућне послове чим падне мрак. Етнолошки записи потврђују да се из руку обавезно склањају игле, маказе, вретена и започети ручни радови.
Стари су веровали да рад са оштрим предметима и плетење у ноћи уочи празника једнако привлаче огањ и гнев светитељке као и рад на сам дан. Махање иглама у мраку сматрало се симболичким призивањем муња и ковитлаца непогоде у кућу.
Једини стварни обичај који се обављао у самој ноћи уочи празника јесте пажљиво посматрање неба. Будући да је Света Марина у нашој митологији персонификација блеска и грома, наши преци су у ноћним сатима пратили временске прилике. Ако би у ноћи уочи 30. јула небо остало мирно и звездано, веровало се да предстоји миран период и добра година. Међутим, ако би се појавили севање и грмљавина без кише, то се тумачило као лош знак.
Народ је веровао да се светитељка љути и да то најављује тешку, сушну годину, пропаст летине и ударе громова у том крају. Зато су домаћини уочи празника журили да унесу сву сакупљену летину, док су жене ноћ проводиле у миру и молитви за здравље деце.