Када су Александар Јовичић и Марко Поповић закорачили на врх Мон Блана, највишег врха Западне Европе, многи би очекивали да је управо тај тренутак био врхунац емоција.
Међутим, стварност на скоро 4.810 метара надморске висине изгледа нешто другачије.
– Излазак на врх за мене није био емотиван тренутак. Знао сам да је то тек први део пута. Прави циљ био је безбедно се спустити, кажу наши саговорници, истичући да на великим планинама еуфорију увек прати одговорност.
Док су стајали на врху, кроз мисли им је прошао пут који је почео још 2019. године, првим успоном на Маглић. Оно што је тада деловало као далеки сан, данас је постало стварност.
До Мон Блана није било пречица. Припреме су трајале месецима, практично од децембра прошле године. Иза њих је успешна зимска сезона и успони на неке од најзахтевнијих врхова Балкана – Триглав, Кучки Ком, Минин Богаз, Мају Бојс и многе друге. Али физичка спрема била је само један део посла.
Поред тренинга на планини, вежбали су и све технике које би им могле затребати у условима високогорства, јер на оваквим успонима знање често значи разлику између безбедног повратка и озбиљног проблема.
Посебан изазов представља чувени Кулоар смрти, деоница Мон Блана која код многих планинара изазива страх.
– Нисмо размишљали о страху, већ смо били потпуно фокусирани на сваки корак. Осим одрона камења, опасност представља и жеља људи да што брже пређу тај део. Управо журба, удружена са страхом, може довести до кобних грешака, објашњавају.
Иако је циљ био јасан, одустајање никада није било искључено.
– Од почетка смо били спремни да се окренемо и вратимо ако проценимо да безбедност није на нашој страни. Срећом, осећали смо се добро, време нас је послужило и сви услови су били на нашој страни.
На великим висинама, кажу, физички умор је неизбежан, без обзира на припрему. Ипак, психичка стабилност је оно што прави разлику. На тим висинама грешке нису допуштене.
Осам дана колико је трајала читава експедиција нису донели само ново планинарско искуство, већ и још чвршће пријатељство.
– Функционисали смо као једна велика породица. Нема неке посебне анегдоте коју бисмо издвојили, али управо то заједништво је оно што ћемо најдуже памтити.
Посебан тренутак био је развијање заставе Ужица на крову Западне Европе.
– То је град у ком смо одрасли, улицама којег свакодневно ходамо. Желели смо да се баш застава Ужица завијори на врху Мон Блана и да на тај начин покажемо одакле долазимо.
Ипак, по повратку кући, кажу, планина на кратко пада у други план.
– Тада више није важно ни где сте били, ни који сте врх освојили. Најважније је што сте поново са породицом. Она је вреднија од сваког врха.
Мон Блан их је, додају, није научио нечем новом, већ их је подсетио на најважнију лекцију коју сваки планинар пре или касније научи.
– Пред планином смо сви мали. Успех оваквог подухвата зависи пре свега од тога колико је поштујемо.
Иако је Мон Блан један од најпознатијих светских врхова, климатске промене су га, истичу, учиниле знатно захтевнијим него што је био пре десет или двадесет година. Управо зато, све више наглашавају значај озбиљне припреме и едукације.
Посебну поруку упутили су младима који сањају велике циљеве:
– Знање и вештине не стичу се преко ноћи. Потребни су време, стрпљење и континуиран рад. Важно је да се не прескачу степеници, већ да се напредује корак по корак, увек водећи рачуна о безбедности. Последњих година сведоци смо све већег броја несрећа на планинама и зато је добра едукација неопходна.
Ми стојимо на располагању сваком коме је потребна помоћ, савет, искуство.
За Александра и Марка, Мон Блан није крај приче.
Напротив.
Већ размишљају о новим експедицијама и новим врховима које желе да освоје. Са једном жељом која се није променила од првог успона на Маглић – да се застава Ужица завијори и на неким новим висинама, а да они, као и до сада, свој град представљају на најбољи могући начин.
Извор: Огласна табла