Српска православна црква сутра обележава празник посвећен преносу моштију Светог владике Николаја Велимировића. Често називан и „Новим Златоустом“ због своје невероватне беседничке вештине, Николај је био човек који је својим образовањем, страдањем и вером обележио читав 20. век.
Детињство у Лелићу и пут ка образовању
Рођен је у малом селу Лелић, од родитеља Драгомира и Катарине. Од њих је наследио дубоку веру, коју је касније брусио на најпрестижнијим европским универзитетима. Докторирао је у Берну и Оксфорду, говорећи неколико светских језика, али је његово срце увек остало повезано са „малим“, обичним српским сељаком.
Жича и Охрид: Епископ љубави и мудрости
Као епископ охридски, а касније жички, Николај је подигао српски монахизам и народну побожност из пепела. Његова чувена дела попут „Молитви на језеру“ и „Охридског пролога“ и данас се сматрају најлепшим страницама савремене теологије. Његове речи нису биле само теорија; он је утеху пружао сирочади, обнављао порушене манастире и основао богомољачки покрет који је вратио народ цркви.
Страдање у Дахауу и изгнанство
Током Другог светског рата, због своје непоколебљивости и љубави према народу, владика Николај је заједно са патријархом Гаврилом затворен у концентрациони логор Дахау. Био је један од ретких црквених великодостојника у Европи који су прошли пакао нацистичких логора.
После рата, услед доласка нове безбожне власти, није му било дозвољено да се врати у домовину. Упокојио се 1956. године у Америци, молећи се до последњег даха за свој народ који је остао иза „гвоздене завесе“.
Повратак у родни Лелић
Његов највећи повратак догодио се управо 3. маја 1991. године. Тада су његове мошти пренете из Либертивила у манастир Лелић. Тај дан је остао уписан као велики празник свесрпског сабора и радости, јер се „српски пастир“ коначно вратио свом стаду.
(Она.рс)