Да и данас и те како има малишана који воле да раде пољопривредне псолове, уместо да сате проводе на друштвеним межама и мобилним телефонима, на најбољи и најлепши налин показују рођена брађа Душан (14) и Ђорђе (12) из села Бери надомак Подгорице. Они су овај летњи распуст провели радно, обављајући понекад и теже послове како би зарадили новац, а све што су зарадили, веровали или не, уложили су у куповину трактора који ће им даље послужити да обављају пољопривредне радове.
– Радили смо са татом по градилишту, били смо у Зети, помагали тетки да изводи краве, да даје кокошкама, да музе краве. Купили смо бале, изводили овце на катун. Три хиљаде оваца смо извели. Орали смо, фрезирали, садили кукуруз, имали малу башту, копали, брали смокве, па их продавали. Било је доста посла за брата и мене, а ми смо новац чували и на крају купили трактор, каже за РИНУ Душан.
На сугестију да су за тај новац могли да купе и два нова мобилна телефона, Дуле недвосмислено каже:
– Шта ће нам ти скупи телефони, од њих само боле очи. Купили смо трактор, од ког ћемо после имати користи, додаје овај дечак.
Нико није био срећнији од њих када се времешни, али функционални трактор паркирао у њиховом дворишту.
– Баш сам био узбуђен. Једва сам чекао да дође. Ми ћемо да радимо са њим у кромпиру, у дворишту, и да идемо да радимо нешто и помажемо осталима. Ово је дефинитивно наш остварени сан, додаје Ђорђе.
Ови дечаци не либе се посла ни у штали ни на њиви. Знају све да раде, а све су учили уз тату и покојног деду, који би сигурно био поносан на њих.
– Када сам био мали, гледао сам од тате и од деде како су они радили, како су одржавали двориште и тако се то мени свидело. Ја сам почео да волим пољопривреду, тракторе и машине. Када смо брат и ја довољно порасли, све смо почели да помажемо и учимо са њима. Сада све знамо и оно што је најважније волимо да радимо, каже Ђорђе.
На своје синове посебно је поносна и мајка Хајдена, која им пружа безрезервну подршку.
– Јако сам поносна. Првенствено ме испуњава то што су увек ту, спремни да помогну другим породицама, пријатељима и комшијама. Увек су ту за сваку помоћ, небитно да ли су то кућни послови или послови у дворишту. Увек питају да ли треба нешто да се помогне и шта можемо да урадимо. Тако да, добри су.
Четрнаестогодишњи Душан ускоро уписује средњу школу, али за овог дечака нема много дилеме.
– Пољопривредну школу у Зети, свиђа ми се пољопривреда и она има неке смерове које бих ја волео да завршим, попут земљорадње, воћарства. Да се бавим воћкама или да садим лубенице, углавном пољопривреда, поручује Душан.
Ђоле и Дуле стигну и да играју фудбал и да играју игрице са другарима, али ипак их више испуњава рад и да помогну другима. Ови дечаци су најбољи доказ да, када се нешто воли и жели, уз добру организацију све може да се постигне.
Рина